Prošlost, sadašnjost, budućnost…Zbunjeni smo onim što se dogodilo, što se upravo dešava i iščekivanjem u strahu onoga što će se tek dogoditi, a ipak jednim delom sebe se potajno nadamo da će se desiti neko ushićenje koje će nam pokazati da naš život ide u dobrom pravcu i da nije sve izgubljeno. Ujutru se budimo kao „pile u kučini“, kao „muva u prozoru“, neorganizovani, rasejani i nezadovoljni raznovrsnim poslovima kojima žurimo u susret, kojima smo zatrpani svakog dana, obećavajući da ćemo sutra sigurno znati kako bolje da se organizujemo, da ćemo ranije ustati kako bismo bez žurbe stigli sve da završimo…
Ali, ujutru ustajemo u isto vreme, jer smo zaboravili da navijemo sat da zvoni ranije i tako u krug uvek sa izgovorom da će od sutra sve biti drugačije….Tako nam prolazi dan za danom. Jutra i večeri boje naše raspoloženje neveselim bojama i prekrivaju nam lice senkom hroničnog umora i nezadovoljstva.U jednom trenutku, u moru takvih, beznadežnih misli možda nam iznenada sine istina – pa ja sam zaboravio sebe, gde sam ja u svom životu i čemu ja ovakav težim? Da li sam zaboravio svoje prioritete i da li sam ih ikada i imao? Da li sam ja najpre, samom sebi, taj prioritet? Ovakava pitanja, nažalost, sebi postavljamo tek onda kada se razbolimo, kada postajemo duboko nesrećni, kada nam sudbina na neki način „okreće leđa“ ili kada se našoj deci nešto loše dogodi.

Možemo primetiti, osetiti, da se sve ovo događa negde duboko u nama, da postoji uvek razlog zašto nam se nešto dešava, da postoji „kvar“ koji treba otkloniti.Duboko u sebi osećamo da za svaki problem postoji rešenje. Mi to tako jako osećamo da to zaista nije potrebno da nam bilo ko kaže. Znaci su svuda oko nas, a najviše u nama samima. Ipak, kao da nemamo vremena da pogledamo..Nazirete već da je duša ta koja skladišti bezbroj naših emocija, strahova, nezadovoljstava, strepnji, sećanja…To naše skladište još niko nije istražio. Ipak, osećamo ga stvarnije nego bilo šta drugo na svetu…. Ono nas štiti, upozorava, usmerava, voli, usrećuje. To je suptilna, ali jaka, neuništiva, najmoćnija sila koju poznajemo.

Kada u svojoj sobi, u svom intimnom kutku zaronimo u sebe (kada nađemo malo vremena) može se pojaviti tanani osećaj, čuti glas koji nam daje odgovore na sva naša pitanja, jer duša sve zna. Taj glas možemo bukvalno čuti ili samo dobiti informaciju koja ća doći kao iznenadna misao za koju znamo da nije proizvod našeg mozga, ili je možemo dobiti kao znak putem nekog događaja, osobe, sna….putevi duše da nam pritekne u pomoć su zaista neograničeni, samo ako je želimo čuti….

Ipak, mi smo prečesto u gužvi života i ne možemo je čuti. Zaboravili smo na nju i ne čujemo njene glasove. To nekada nije bilo tako…. Velika bolest ovog veka je gubitak duše i ona nas napada nemilosrdno, i kao pojedince i kao društvo u celini. Kada je duša zanemarena, ona prosto nestaje i pojavljuje se samo kao gubitak svrhe, kao nezadovoljstvo, nasilje, beznadežnost.

Nemoguće je definisati šta je duša. Naš um to ne može da razume, a srce nam je još uvek malo da oseti njenu silinu, njenu moć. Ali, intuitivno znamo da je ona u svojoj suštini vezana za duboku iskrenost i veru, pa zato i kažemo kada sretnemo nekog iskrenog čoveka da taj čovek ima dušu ili taj prostor ima dušu ili ova muzika ima dušu ili ova slika ima dušu ili ova knjiga ima dušu. Primećujemo da je ona u vezi sa životom, sa svim lepotama koje on nosi – dobrim jelom, dobrim razgovorom, dobrim iskustvima.

Duša se može videti tamo gde je više ljudi povezano nekim dobrim ciljem, naklonošću, ljubavlju. Ali i u samoći, kada se povučemo u svoj kutak da bismo došli u vezu sa sobom i povezali unutar sebe neke pokidane niti, vratiti se svojoj suštini, naći ljubav u sebi.

Ispunjenost poslom, intimne veze, lična moć i oslobođenje od simptoma – sve su to pokloni duše kada na nju obraćamo pažnju. Oni su, ipak, nedokučivi u ovom veku jurenja za udobnim životom. Ne verujemo u dušu i njene blagodeti i ni ne pada nam na pamet da bi ona trebalo i da zaslužuje prvo mesto u hijerarhiji naših vrednosti kojima žurno poklanjamo energiju i pažnju. Zakoračili smo u vreme kada primetimo da ona možda i postoji onda kada se ona očigledno žali, kada se nezadovoljno pobuni, kada nas natera da osetimo njen bol.

Često vezani za materijalno, mi razdvajamo materijalno i duhovno, ne vidimo očigledne veze između ta dva fenomena, kao i između uma i tela. Ne vidimo celinu i to je naš najveći problem. Rascepljeni, poklanjamo pažnju ili samo duhu ili samo telu i dušu zanemarujemo.

Gde je rešenje?

Rešenje je u duši, ona zna sve naše potrebe, ona ima recepte kako da funkcionišemo kao jedna skladna celina koja odiše zdravljem i zadovoljstvom. To ćemo i biti kada budemo shvatitli da smo mi i duša i duh i telo, da smo jedino tako živi, bili toga svesni ili ne.

Ovo možemo i sami proveriti: često vidimo da um vodi na svoju stranu tako da izgleda da nije ni od kakvog značaja za fizički svet. Istovremeno, materijalistički život može tako mnogo da nas obuzme da zaboravimo na duhovnost koja zajedno drži um i telo, ideje i život, duhovnost i svet. Da bismo psihički bili zdravi, zaista je potreban neki vid duhovnosti, međutim veliki akcenat na duhovnosti i vezanost za nju je opasna i može nas odvsti u stranputicu raznim vrstama lošeg ponašanja. Iz ovog razloga, uvek je neophodna interakcija duha i duše. Jer duša je ta koja zna šta je za nas dobro, a šta loše, to ne zna ni um, ni telo.

Postoje mnogobrojni problemi sa kojim se mi terapeuti svakodnevno susrećemo kod naših klijenata a to su uglavnom: glad za duhovnošću, gubitak smisla života, manjak samopouzdanja, strah da nismo dovoljno dobri, potreba da kontrolišemo sebe i druge, nervoza, strah od budućnosti, uhvaćenost u energije prošlosti, strah od napuštanja, vezanosti za ideale, različita uverenja koja nam odeđuju tok i način života itd.

Svi ovi simptomi pokazuju gubitak duše, tj. veze sa njom i pokazuju nam za čim duša čezne. Žudimo za zabavom, materijanim dobrima, seksualnim uzbuđenjima i često mislimo da ćemo do toga doći pomoću terapeuta, crkve, posla. Poznata nam je rečenica: „Ma samo da se zaposlim i ja sam rešio probleme“!

Ipak, bez duše, šta god da se nađe, biće nedovoljno i nezadovoljavajuće, jer je duša ono za čim, ustvari, istinski čeznemo u svakom od ovih područja. Zato, u nedostatku duševnosti, trudimo se da steknemo i nakupimo sva zadovoljstava misleći da će nam taj kvantitet doneti uspeh i sreću u životu i nadomestiti kvalitet.

Ličnost ispunjena dušom je složena, oblikovana je i bolom i veseljem i porazom i uspehom. Međutim, duševnost nas ne izbavlja iz tame potpuno i odmah. Život u duši i sa dušom je put koji će nam pokazati prečicu do savršenstva našeg karaktera koji ce unapreditit naše sudbine i ispuniti nas svetlošću čistote. Samo nega duše nije ni malo lak put. Ali ko kaže da se do najboljih stvari dolazi lako?

Niko vam ne može reći kako da živite svoj život. Terapijama možemo naći izgubljenu nit sa samima sobom, dobiti uvide koji nam mogu pomoći samo na vlastitom putu samospoznaje i neophodne promene, koja će nas konačno dovesti do onog večno traženog, kroz vekove najvećeg bogatstva, mira u duši, za kojim svako od nas neumorno traga, a da to ga često nismo svesni.

Apulej, pisac iz anitčkog Rima je jednom rekao: „Svako bi trebalo da zna da ne može da živi na bilo koji drugi način, nego da gaji svoju dušu“!

Nega duše nije rešavanje slagalice života, naprotiv, ona je razumevanje paradoksalnih mišljena koja ukrštaju svetlost i tamu u grandioznost onoga što ljudskii životi i kultura mogu da budu.

Budite u skladu sa samim sobom, čistite, negujte svoju dušu pažljivim, svakodnevnim nadzorom. Punite je neizrecivom količinom ljubavi i svetlosti i tada će vam dati sve što je jedino potrebno za kompletnu, istinsku sreću jednog ljudskog bića, a to je mir sa samim sobom. Budimo u skladu sa novim energijama u ovom novom dobu korenitih promena, u kome nam je svakako neophodno prilagođavanje kako bismo preživeli. To ćemo postići isključivo jednim holističkim načinom brige o sebi, negujući duh (čitajući različitu literaturu i oplemenjujući se kulturno i intelektualno), negujući telo (svakodnevnom rekreacijom, higijenom i pravilnom ishranom) i negujući dušu (svakodnevnom molitvom, meditacijom, služeći drugima ili na neki drugi način koji mi sami izaberemo).

Samo tako možemo pravilno i zdravo proći kroz ovaj život sakupljajući različita bezbrojna iskustva na što lakši i bezbolniji način, težeći Svetlosti, Istini, Bogu.

Vaša Akademija <3