SNN2233EE-532_1494448a

Био једном јeдан дечак…

И тај мали дечак је пронашао чауру из које треба да се излеже лептир. И лептир покушава да се провуче кроз тај малени отвор. Бори се, у болу је, грчи се и гура је и стиска, и никако не може да изађе напоље… Никако не може да изађе! И дечак ово посматра и посматра, и више не може да издржи.. Он жели да помогне малом лептиру, да га види како излази, како одлази, да га види како живи, да га види како лети…

И после извесног времена, дечак каже доста је! Не може више да издржи, одлази по маказе и желећи да му помогне дечак отвара чауру… Борба престаје у том тренутку… Лептир је изашао лагано… Али када је изашао имао је слабо тело, и неразвијена крила… Једино што је могао да ради сада, јесте да пузи! Крила му нису нарасла, нису се раширила, тело је остало нејако. 

Зато што је процес гурања и стискања и грчења и бола и борбе кроз који је лептир требао да прође био ту да би лептиру развио тело и крила. Бол је тај који ствара крила, то је гурање, то је борба, то је стискање, то је грчење, то је воља, то је одлука. Оно што мали дечак није разумео, јесте то да та борба, та ватра и тај бол стварају крила. И ако не прођеш кроз овај процес бола, борбе, гурања и грчења никада нећеш моћи да рашириш своја, нећеш моћи да полетиш.

Зато ако желиш да растеш, престани да бежиш и прихвати борбу.