Kako naći taj Put koji će vam davati snagu i koji će biti dobar kako za vas lično tako i za svet koji vas okružuje? Na kraju krajeva, kako odrediti kroz koji posao će vam doći sredstva za život?

Razmotrićemo nekoliko varijanti.

Ako još ne znate čime ćete se baviti u životu

U davna vremena, mudraci i roditelji su pomagali deci da shvate šta je njihov istinski Put i da izaberu čime će se baviti u životu. Ispred malog deteta bi stavili četiri predmeta: svete knjige, oružje, novac i alat. Onda su gledali šta će dete da izabere jer će to, najverovatnije, biti njegov životni poziv.

Takođe su pažljivo pratili njegovo ponašanje u različitim situacijama, njegov karakter, njegove životne prioritete. Trudili su se da kod njega razviju ljubav prema radu, poštenje, poštovanje starijih i druge vrline. Roditelji su znali kome treba da povere svoje dvanaestogodišnje dete: mudracu, ratniku, trgovcu ili majstoru. Pitanje samorealizacije nije se nikada prepuštalo slučaju.

U naše vreme, roditelji se takođe staraju o svojoj deci, ali mnogi od njih odlučuju da dete upiše određenu školu i dobije struku koja će mu u budućnosti doneti više novca. Dobro je ako su roditelji pogodili. Ali, šta ako nisu?

U tom slučaju postavite sebi pitanje:

–           Kroz koju delatnost ću moći da donesem najveću korist ljudima i društvu?

–           Čime volim da se bavim?

–           U kojoj delatnosti ću moći da se razvijam na profesionalnom i duhovnom planu?

Retko ko sebi postavlja ova pitanja. Ali, upravo ona pomažu da čovek otkrije za šta je predodređen. Odgovori na ova pitanja ne dolaze uvek odmah. Stvar je u tome da je shvatanje o tome šta da čovek treba da bude na ovom svetu, zapravo, neka vrsta nagrade. Čovek je dobija kao nagradu za svoje ispravne postupke.

Čime se može zaslužiti takva milost nebesa? Izgleda da se…

…sklonost za omiljeni posao javlja spontano onda kada čovek počne da ispunjava svoju dužnost.

To je dužnost prema svojoj porodici, prema starijima, prema mlađima, prema ljudima uopšte. Potrebno je samo ispunjavati s ljubavlju, radošću i mirom ono što se traži i tamo gde se traži. Tada srce počinje da se polako otvara i pojavljuju se talenti. Treba u sebi razvijati sklonost ka služenju.

Jedan takav slučaj opisao je svetski poznat psihoterapeut Miiton Erikson. Kod njega je došao jedan mladić, Meksikanac, i upitao ga: „Doktore, da li možete da mi pomognete?“

„A šta vas je dovelo do mene?“

„Radi se o tome da sam nedavno došao u Ameriku i nikako ne mogu da nađem posao.“

„Tada se, mladiću, niste obratili na pravu adresu“, rekao mu je Erikson. „Ja sam psihoterapeut, ja pomažem ljudima da rese svoje duševne probleme i ja nemam za vas posao.“

„Ali, ja znam da ste vi veoma mudar čovek i možete da mi date savet kako da pronađem posao za svoju dušu.“

„Dobro“, rekao je Erikson, „odgovorite mi na pitanje: Šta volite da radite? Šta vam ide od ruke?“

„Meni se dopada da spremam hranu“, odgovorio je mladić. „Volim taj posao i volim da hranim ljude. Volim da gledam kako sa zadovoljstvom jedu ono što sam spremio. Trudim se da u pripremanje hrane izlijem svu svoju dušu.“

„Odlično“ rekao je Erikson. „Izaberite ovde u gradu neki restoran u kojem biste voleli da radite. Otiđite onda kod upravnika i zamolite ga da vas pusti da perete stolove i sudove za hranu i smeštaj kao nadoknadu. Onda radite svoj posao veoma savesno. Uz to, u slobodno vreme, pomažite kelneru i glavnom kuvaru. U stvari, trudite se da pomažete svima u restoranu. Postanite duša tog kolektiva. Za tri meseca dođite kod mene i ja ću vam reći šta dalje da radite.“

Tačno za tri meseca mladić je došao kod Miltona Eriksona.

„Recite mi kako ste“, rekao je Erikson.

„Zaposlio sam se u jednom od najvećih restorana u gradu. Veoma mi se dopada. I uradio sam sve onako kako ste me savetovali. Zamolio sam ih da me pusti da im pomažem za hranu i smeštaj. Upravnik je rado pristao. Rekao je: ‘Tanjir supe će se za tebe uvek naći, a možeš da spavaš u pomoćnoj prostoriji’

Od ujutru do uveče sam se borio sa sudovima i stolovima. Niko nije mogao da mi išta zameri. Sve je bilo idealno čisto. U svoje slobodno vreme sam pomagao kelneru i glavnom kuvaru. Oni su takođe bili zadovoljni mojim radom. A glavni kuvar je jednom prilikom rekao da bi bio srećan da ima takvog pomoćnika. Tako sam dobro radio svoj posao daje upravnik počeo da mi daje manje svote novca.“

„Odlično“ rekao je Erikson. „Sutra priđite upravniku i recite da želite da date otkaz, zahvalite mu se na svemu i recite da vam je ponuđen posao kelnera i plata. A zatim mi ispričajte šta se dogodilo.“

Za tri dana je mladić ponovo došao kod doktora, uzbuđen i veoma radostan.

„Znate, kad sam otišao od vas, dugo nisam mogao da shvatim zašto ste mi dali takav zadatak. Uradio sam sve kake ste mi rekli. Kad sam upravniku rekao šta sam odlučio, on mi je odmah, ne razmišljajući, ponudio posao kelnera s nešto većom platom. I tako, sada imam posao i veoma sam vam zahvalan. Šta dalje da radim?“

„Sada“, počeo je Erikson, „radite podjednako savesno još tri meseca, a onda priđite upravniku i recite mu da ste odlučili da odete u drugi restoran gde vam nude mesto pomoćnog kuvara.“

Za tri meseca mladić je ponovo došao kod doktora.

„Kako stoje stvari?“, upitao ga je Erikson čim je ušao.

„Kada sam saopštio upravniku svoju odluku, on se veoma uznemirio i otišao je da se posavetuje sa glavnim kuvarom. Posle razgovora je došao kod mene i rekao: ‘Hoze, mi te svi veoma volimo i ne želimo da nas napustiš. Razgovarao sam sa šefom kuhinje i on je rekao da će te rado primiti za pomoćnika. Zato ti nudim da ostaneš kod nas i spreman sam da ti platim više nego što su ti ponudili na tom drugom mestu.’ Rado sam na to pristao.“ Za dve godine, kada je vlasnik restorana otvorio novi, mladić je postao glavni kuvar. Za još tri godine postao je upravnik, a za deset godina je imao svoj restoran.

Zaključak: Tražite u životu vredne ljude kojima možete da služite i kojima možete da ponudite svoju pomoć!

A sada uradite jednu jednostavnu vežbu.

Zamislite da imate dovoljno novca. Čime biste zaista želeli da se bavite u životu? Šta vas zanima da radite? U kom pravcu biste želeli da se razvijate i napredujete?

Kad bi svi ljudi na svetu bili milioneri, to praktično ne bi ništa promenilo. Ljudi bi ipak morali da seju žito, peku hleb, da trguju, organizuju, uče itd. Inače, svi bismo pomrli od gladi. Podela ljudi na klase je izmišljen problem. Postoje ljudi koji žele da rade za dobrobit društva, i postoje oni koji žele da uživaju u blagodetima života na tuđ račun.