Karma1a

Sve što nam se u životu događa, roditelji koji su nas začeli, sve osobe koje smo u životu sreli, poslovi koje radimo, telo koje se s godinama menja, karakter, rezultat je onoga što smo „posejali“ u ovom i prošlim životima. Tome treba… dodati sve ono što smo nasledili od roditelja, kao i sve ono što smo dobili od zajedničke karme koju nosi biopolje naroda, odnosno čovečanstva uopšte. Mnogi od nas veruju da na sve što nam se događa u životu utiče i konstelacija planeta u trenutku začeća, odnosno našeg rođenja, te možemo reći da ništa u životu nije slučajno, ništa nije nepravedno, već se sve događa sa razlogom i upravo onako kako se mora dogoditi. Da li bismo na osnovu ovoga mogli zaključiti da ne postoji krivica i možemo li tvrditi da je nekoga život prebogato „darovao“?

Znamo da razlog za naše bolesti, nesreće i razne neugodnosti trebamo tražiti u našem štetnom delovanju, razmišljanju i emocijama u ovom i prošlim životima. Sve što smo prouzrokovali našim delovanjem, vraća nam se putem sistema samoregulacije biopolja. Taj proces zovemo mehanizam karme. Karmu razumemo kao zakon o uzroku i posledici, po kom ne postoji ni jedna misao, delovanje ili događaj koji ne bi imao neku posledicu. S obzirom da je sve u Svemiru energija i informacija različitog intenziteta, i misao je takođe talas energije, što možemo uporediti s pomeranjem talasa na površini vode – nekada je to površinski talasić, a kada dolazi iz dubine – može biti pravi cunami. Sa karmom povezujemo i shvatanje da se informacija premešta iz jednog života u drugi, shvatanje o ponovnom rođenju i inkarnaciji sadrži premisu da sve što radimo u ovom životu, utiče na događaje u sledećem, odnosno ono što napravimo danas, utiče na sled događaja u narednim.

Prema tom shvatanju, karmi ne možemo „pobeći“. Nekada je energetski nivo ljudi bio niži i zato je mehanizam karme delovao sporije. Posledice nekog štetnog delovanja su se kroz bolesti i nesreće manifestovale tek u sledećim životima ili kod unuka i praunuka… Zato je uzrok i posledicu bilo teže povezati. I danas bi jedino pravilno bilo podeliti znanje na egzoterično, koje je namenjeno svakome i ezoterično, koje se uči u zatvorenim krugovima i koje su podučavale neke veće religije, a i tajne ezoterične škole. Nekada su takvo znanje štitili od onih koji su ga mogli zloupotrebiti, prvenstveno pred onima koji ga nisu bili sposobni razumeti. U škole koje su pružale ezoterično znanje primali su samo retke pojedince koji su prethodno bili pažljivo odabrani i provereni. Okultno znanje je već po svojoj prirodi namenjeno visoko osveštenim osobama koje su radom na sebi podigle svoju svest, a s tim i razumevanje i znanje o tome šta uči ezoterika, dakle spoznaje o istinitoj prirodi čovjeka, Bogu i delovanju Svemira. Podučavanje u ezoteričnim školama je bilo dugotrajno, a za inicijaciju je osoba morala biti potpuno spremna. Danas je puno znanja previše dostupno, ili je „u ime“ nauke postalo beskorisno.

Većina ljudi nema želju da se udubi u pravu prirodu ovih znanja sa namerom da ih iskoriste za sopstvenu promenu, ili im je karmički određeno da u ovom životu neće biti sposobni za to, jer moraju odraditi nešto što su ranije sebi prouzrokovali. Njima tako ostaje samo deo ezoteričkih nauka, koji su nam poznati u obliku kulta kao delu religija. Dok postoje oni koji ne uspevaju dohvatiti ezoteričke istine, postojaće potreba za religijama i ezoterčnim kultovima. Tek nakon toga će religijski kult moći prepustiti mesto dubljoj spoznaji, koja je jedino pravo znanje i razumevanje.

Svemir se neprestano širi, na šta utiče naše delovanje i razmišljanje, a ujedno se povećava i energetski nivo ljudi i svih procesa. Radi toga je brzina karmičkih procesa znatno veća. Tako možemo na svoje štetno delovanje brzo dobiti „odgovor“. Sto je posebno važno, za većinu ljudi potpuno nova je činjenica da za naše greške plaćaju i naša deca i unuci, a često i oni sa kojima živimo ili smo na neki način povezani. To shvatamo kao besmisleno i nepošteno. Zašto bi naša deca plaćala greške koje smo mi napravili? Teško je objašnjiva činjenica da je u današnje vreme, na primer, sve više dece bolesno. Ali na nivou jedinstvenog biopolja nije važan pojedinac, već ljudi kao skup ideja i programa. Ljudi mogu delovati u skladu sa zakonima jedinstvenog biopolja ili ne delovati. Kad delujemo sebično, samo za svoje dobro, ne obazirući se na to što to znači za celinu i pri tom štetimo drugima, kršimo više zakone. U slučaju kršenja viših zakona moguć je samo jedan odgovor celovitog biopolja, a on se aktivira putem sistema samoregulacije biopolja, prvo, kao upozorenje, a ako osoba upozorenje ne prihvati ili ne razume, potom drugo kao – uništenje. U krajnjem slučaju je to i fizička smrt koja je najefikasnije isceljivanje duše. To može biti i bolest ili nesreća za koju obično ne vidimo uzrok i koja se čini „nepravedna“. Što je veća patnja, to se bolje duša odvezuje od svega zemaljskog i poveže s Bogom. U tom procesu duša ima priliku uvideti svoje greške, i kroz osveštavanje ih popraviti, te sledeći život početi na višem nivou svesti. Može se desiti da zbog bolesti, pre smrti, duša još pogorša svoj položaj, ako postane još agresivnija i puna osuđivanja. Pravilno isceljivanje putem osveštavanja, kajanja i opraštanja može biti od velike pomoći umirućem.