ana_frank
Iz Dnevnika Ane Frank
„Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izađu napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji, a to će sigurno uvek tako biti, znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama.“

Uveče kad ležim u krevetu i završavam molitvu rečima: „Hvala ti za sve dobro, drago i lepo“, ispunjena sam radošću.

Tada pomislim na „dobro“ – na skrivanje, zdravlje i celo svoje biće; „drago“ – na Petera, na ono što je još malo i osetljivo i čemu se još ne usuđujemo da damo ime, na ljubav, na budućnost, sreću; „lepo“ – na svet, prirodu i neizmernu lepotu svih stvari, svega što je lepo.

Tada ne razmišljam o bedi, nego o onom lepom što nam je još ostalo. U tome leži veliki deo razlike između majke i mene. Kada je neko potišten, njen savet je: „Pomisli na sve nedaće u svetu i budi srećan što ih ne proživljavaš.“ Moj savet je: „Izađi napolje, na polja, u prirodu i na sunce. Izađi napolje i pokušaj da ponovo pronađeš sreću; misli na sve ono lepo što se nalazi u tebi i oko tebe i budi srećan.“

Po mom mišljenju, majčina rečenica nije dobra, jer šta ćeš učiniti ako ipak doživiš nedaće? Tada si izgubljen. Ja, naprotiv, smatram da u svakoj patnji ima nešto lepo. Ako to potražiš, pronalazićeš sve više radosti i postaćeš smiren. A ko je srećan, usrećiće i druge, ko ima hrabrosti i vere, nikada neće potonuti u bedu!