sladoled
Možda se i vi pronadjete u ovoj zanimljivoj priči 🙂

 

Prošle nedelje sam odvela decu u restoran. Moj šestogodišnji sin pitao je da li bi on mogao da zahvali Bogu za hranu. Sagnuli smo glave i on se pomolio: „Bože Zahvaljujem Ti se za ovu hranu, a bio bi Ti još zahvalniji ako bi nam mama na kraju kupila i sladoled. Amin!“

Ljudi u našoj blizini su se nasmejali, a neka je žena primetila: „Evo šta je pogrešno u ovoj zemlji. Deca danas ne znaju ni kako treba moliti. Tražiti od Boga sladoled! Ja to nisam nikada čula.“

Čuvši to, mom su sinu potekle vruće suze te me pitao: „Mama, jesam li pogrešio? Je li Bog ljut na mene?“

Dok sam ga grlila i uveravala da mu je molitva bila odlična i da Bog sigurno nije ljut na njega, približio nam se neki gospodin. Namignuo je mom sinu i rekao: „Ja slučajno znam da Bog misli da je to bila veoma lepa molitva.“

„Stvarno?“ upitao ga je moj sin.

„Da“, odgovorio je čovek, a zatim teatralno šapnuo: „Kakva šteta da ona gospođa nije nikada od Boga tražila sladoled! Ponekad je i malo sladoleda dobro za dušu.“

Svakako, na kraju ručka kupila sam deci i sladoled. Moj sin je malo gledao u njega, a onda učinio nešto čega ću se sećati čitav svoj život.

Uzeo je čašu sa sladoledom i bez reči otišao do one žene. S velikim smeškom stavio ga je pred nju i rekao:

„Evo, ovo je za vas. Sladoled je ponekad dobar za dušu, a moja je duša već dobro.“