stres-i-zdravlje-usta

Razmotrimo samu emociju straha. Po pravilu, ova emocija je povezana sa neposrednom životnom opasnošću u kojoj se našlo neko živo biće i javlja se u tom trenutku. Leopard skače na majmuna sa namerom da ga pojede. Kod majmuna se istog trenutka javlja strah. Emocija sraha je neraskidivo vezana sa emocijom mržnje i željom da se leopard uništi. U principu, bilo koja emocija straha u skrivenoj formi sadrži u sebi mržnju i želju da se objekat koji je izazvao strah uništi. Prema tome, intenzivne brige i strah od budućnosti su u stvari, agresivne, trenutne emocije koje su po razmerama svog dejstva uvećane i do hiljadu puta. Čovek koji se plaši budućnosti aktivno ubija sebe, ništa manje od onoga ko žali za prošlošću ili je proklinje. Samim tim, jedan od glavnih uslova prevladavanja stresa jeste pravilan emotivni odnos prema okruženju i prema događajima koji se tiču prošlosti i budućnosti.

Organizam srednjoškolaca se sprema za potpunu promenu životnog ritma. Moguće je odvajanje od roditelja da bi se nastavilo više školovanje u nekom drugom mestu ili odlazak na odsluženje vojnog roka. Dolazi do razdvajanja od školskog kolektiva. Miran i lagodan školski režim se iznenada menja polaskom na fakultet ili na posao. Većini srednjoškolaca predstoji odsluženje vojnog roka gde se izlažu fizičkim i moralnim naporima. U to vreme, od 15. do 18. godine se javlja i prva ljubav. Srednjoškolac se sprema za samostalan život. On mora da nauči da štiti sebe i svoje interese, da ostvaruje postavljene ciljeve i povremeno da iskuša sebe u konfliktnim situacijama.

Roditelji su prvi koji mu u tom trenutku mogu pomoći. Ako oni tada zauzmu pravilan stav gajeći ne samo roditeljske već i bliske prijateljske odnose prema njemu, on oseća njihovu podršku u bilo kojoj stresnoj situaciji što ojačava njegov nervni sistem i razvija njegove sposobnosti. Međutim, ako se roditelji trude da uguše bilo koje, s njihove tačke gledišta nepravilno ponašanje, uvereni da će ga na taj način naučiti redu, oni mu time samo nanose štetu jer u velikoj meri sužavaju njegove adaptibilne sposobnosti razvijajući u njemu po njihovom mišljenju, jedini ispravan model ponašanja. Vaspitanje je nešto što traje i ne može se preko noći obaviti.

Kada se roditelji trude da shvate šta je najpotrebnije njihovom detetu, kada su bliski sa njim i saosećaju, što ne isključuje primenu kritike kada je ona nužna kod eventualno nepravilnog ponašanja, vrednija je od bilo kojih moralnih pridika. Ako roditelji ne žele da shvate šta se dešava sa njihovim detetom i svojim stalnim zahtevima, udaljavajući se od njega, uvode svoje dete u sve dublji stres. Dete se tada više ne oslanja na ljubav i prijateljstvo prema roditeljima već oslonac traži u sebi. To dovodi do egoizma i surovosti prema osobama oko sebe. Ako roditelji postojano demonstriraju svoju moć nad detetom time ubijaju njegovu dobrodušnost i ljubav kao i sposobnost prevladavanja stresa. Ponižavanje deteta i demonstriranje sile nad njim ne predstavljaju nikakav pedagoški čin već je to isticanje sopstvene važnosti. Što više dete u sebi nosi ljubavi i dobrodušnosti, yiše je i zaštićeno i njime je teže upravljati. Ne treba mu više objašnjavati već se sa njim treba dogovarati. Mnogi roditelji ne žele u svom detetu da vide prijatelja koga treba uvažavati već roba koji od njih da zavisi. Umesto ljubavi i dobrodušnosti, oni razvijaju u sebi osećaj nadmoći i sopstvenog značaja. Celokupno vaspitanje se tada svodi na to da se što više razvije detetova zavisnost od njih, odnosno želju da ono postane njihova slika i prilika. Pre toga se u detetu mora srušiti najvažniji oslonac. A to su ljubav i dobrodušnost. Želja da se u detetu razvije zavisnost prisutna je kod svakog roditelja. Koliko se on odupre tom porivu i oslobodi od straha da pokaže svoje slabosti i osećanje bespomoćnosti pred sopstvenim detetom, toliko će u njemu razvijati ljubav i dobrodušnost a ne strah i ozlojeđenost. Na taj način mu pomaže da razvije izdržljivost i sposobnost da mnogo toga postigne u životu.