Sedeo sam jednom u parnom kupatilu sa prijateljem i razmatrao slučaj koji mi se dogodio nešto pre toga. Mene je, kako se često dešavalo, prevario čovek kome sam pomogao. Trudio sam se da potisnem unutrašnju uvređenost, ponavljajući da to nije bilo slučajno, da mi je to poslato odozgo, ali nezadovoljstvo nije prolazilo, a ja sam nastavljao da ceptim od Ijutine.

– Čuj, – nasmejao se prijatelj, – sam učiš druge da ne treba osuđivati, a čime se ti sada baviš?

– Ma ne osuđujem, nego prosto izvodim logičku ocenu onog što se dogodilo.

– Pa nađi u čoveku nešto dobro, – nije odustajao prijatelj, – makar samo jednu osobinu, biće ti lakše!

Pokušao sam i sa čuđenjem primetio da mi se želja da sudim i „logički“ kopam po događaju smanjila. Zato predlažem da, kada vas uvrede, uradite sledeće:

1. pokušajte da opravdate osobu koja vas je uvredila;

2. nađite u njoj neke pozitivne osobine;

3. potrudite se da stavite sebe u njenu poziciju, t.j. da se distancirate od svoga „ja“ sa svim njegovim uvredama i zahtevima;

Dalje: ukoliko su sve Vaše snage usmerene ka ljudskom „ja“, utoliko će teža, veća i dublja biti uvređenost. Ukoliko Vi budete radili na distanciranju od osećaja sopstvene veličine, popuštajući i slažući se sa drugim ljudima, ne namećući im svoju volju, periodično ponavljajući da svuda i u svemu vidite Božju volju, u toj meri ćete postepeno početi da ispravljate stanje. Osnovno je – ne zadržavajte uvređenost u duši u prvih nekoliko sati. Tu je bitno da ne razmišljate i ne procenjujete situaciju. Čovek nije kriv, to je dato od Boga, to nije slučajnost.

Dalje: ukoliko snažnije Vi zavisite od svih ljudskih vrednosti, utoliko će teže biti da podnesete uvredu. Zato morate svo vreme raditi na sebi u cilju manjenja te zavisnosti. Ako počnete sa stalnim treninzima, onda ćete uspešno nastupati na takmičenjima koja se zovu „krupna uvreda“.

Još jedan momenat.

Pođem ja tako jednom u robnu kuću da pazarim. Bilo je vreme otvaranja i pred ulazom je stajala gomila ljudi. Vrata se otvoriše i svi nagrnuše unutra. U tom trenutku me je neko snažno očepio. Okrenuh se. Niski muškarac me je ravnodušno pogledao i mirno nastavio dalje.

„Đavo da ga nosi, – pomislih, – stao mi na nogu a nije se čak ni izvinio – dvostruko je uvredljivo“. Zatim se trgoh: „Gospode, šta ja to radim?“ I evo me kako šetam po robnoj kući, prebiram robu, idem od jednog do drugog odeljenja i pokušavam da oprostim onom čoveku.

Molim se i kajem. Molim da uvređenost napusti moju dušu, ponavljam da to nije njegova krivica. No uvređenost ne prolazi. Znam ja šta je osnovno – ne padati u jarost odmah, kasnije če biti lakše da se oprosti. Šta da kažem pacijentima, kad ja u kritičnom trenutku samog sebe ne mogu da vratim u normalu? Tu je glavno – ne odustajati i nastaviti sa pokušajima. Istrajnost mi ne presušuje. Mogu da učinim 10 pokušaja, 20, I00, 1000 – dok ne razrešim problem. Ali to nije tupa upornost. Ako sam učinio desetak pokušaja, a rezultata nema, počinjem da ih variram i tražim druge pristupe. Zašto me je taj slučaj tako bolno pogodio? Pre svega zato, što nisam bio spreman za njega. U mojoj glavi je postojala samo jedna varijanta: t.j. vrata se otvaraju, svi lagano ulaze, ne ometajući jedno drugoga. Pošto je sva energija utrošena na taj obrazac, ja se nisam mogao adaptirati na ovaj novi, prosto nisam imao snage. I uvređenost je nastala kao odbrana starog obrasca i neprihvatanje novog. Znači, da sam ja u glavi imao 5-7 varijanata moguće promene situacije, ja bih drugačije reagovao na varijantu neprijatnu po mene. Bilo mi je lakše, ali je u dubini duše trn još postojao. „Ako taj čovek nije kriv, – razmišljao sam, – onda uzrok događaja nije u njemu nego u meni. Znači da sam sam kriv za to što su ga poslali da me ponizi. Prema tome, ja moram od njega tražiti oproštaj za to.“ „Čoveče, – pomislih stegnuvši zube, – oprosti mi za to što sam te primorao da tako postupiš.“

I gle čuda, uvređenost je odmah iščezla. Kod mene je sada to dovedeno do automatizma. Ako me neko grubo gurne ili očepi, ja ga u mislima istog trena molim za oproštaj. Čak i od onoga ko bude hteo da te ubije, možeš tražiti da ti oprosti to što si ga u duši isprovocirao na taj čin, za koji će on dugo posle toga biti kažnjavan.

U principu, naša uvređenost na drugoga – to je linčovanje samog sebe. Ako je on stvarno izvršio zločin prema ljubavi i prekršio najviše zakone uvredivši Vas, onda je uplitanje u to svojom uvređenošću – samo nanošenje štete sebi.

Nedavno mi je prilikom terapije jedna osoba ispričala sledeći slučaj.

– Pre par godina sam videla, kako jedna persona podstiče svog sinčića da kamenjem gađa one koji su ga uvredili. U blizini se našla druga žena.

– Šta to radite? – upitala je. – Pa Vi ćete mu iskvariti karakter. On će se sada svetiti za najmanju uvredu.

– Ne trpajte se u tuđe poslove, – odbrusi majka. – Učim ga da se brani.

– Sada ga naučite da prašta, – govorila je žena. – Kada poraste brzo će naučiti da se brani.

No majku je bilo teško ubediti, ona je nastavila svoju politiku.

– Znate, prošle su već dve godine od kada sam videla tu scenu.

Pre godinu dana detetova majka je umrla od raka na želucu.

Kada pokušavamo da pod logičku ljudsku pravednost „podvedemo“ sav svet oko sebe, to se uvek tužno završava. Dalekovidi ljudi su uvek shvatali da je ljudska logika neophodna, kao i pravednost. Ali one moraju imati granica.

Sećam se da su mi pričali davnašnju priču o jednom trgovcu.

Dolazio je on u sela i prodavao robu. Ponekad je davao na veresiju. I evo, poziva on čoveka kome je prošli put dao robu na časnu reč, a ovaj obećava i kune se da će sledeći put dati novac. Dolazi trgovac sledeći put u to selo i opet poziva muzika.

– Vidiš, kod mene stoji krstić? – objašnjava mu trgovac.

– Dugove ja ne zaboravljam, na to nemoj da računaš.

Mužik se opet kune i obećava da će vratiti novac. Dolazi trgovac po treći put i opet se ponavlja ona ista scena.

– Znaš šta, – kaže mu trgovac, – sledeći put te neću zvati, dođi sam. A ako novac ne vratiš, onda ću ja precrtati krstić. Dug od tebe više uzeti neću. Bog će ti ga uzeti. A Bog će uzeti više nego čovek.

Iz svega gore rečenoga zaključak je sledeći: jaka uvređenost koja ne prolazi – to je već bolest, i to prilično teška. Ona svedoči o vrlo ozbiljnom poremećaju u organizmu. A kada takva bolest uzme maha, onda neizostavno dobijamo lekove koje nazivamo „neprijatnošću“, „nesrećom“, „bolešću“ ili „smrću“.