Prvog dana dečak je zakucao 37 eksera u ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u tvrdu ogradu.

I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakog dana u kom bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, iz ograde iščupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednog dana dečak je rekao svom ocu da je isčupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde; rekao mu je: „Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.“

Verbalna rana je isto tako bolna koliko i fizička. Prijatelji te ohrabruju da uspeš u nečemu, sa njima se smeješ, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe. Trudi se da ne praviš rupe od eksera u ogradi svog prijatelja.

Oprostiti nekome je „lako“, ali ponovo verovati je potpuno druga priča. Bez obzira da li je u pitanju prijateljstvo ili veza… sve veze se zasnivaju na poverenju. Bez poverenja nema ništa!

Vaša Akademija <3