Već dve hiljade godina znamo da je osuđivanje ljudi greh. Preziranje ljudi, iz bilo kog razloga, takođe je greh. Poznato nam je da se u hrišćanstvu gordost smatra jednim od najozbiljnijih grehova. A zašto se sve to naziva grehom i kako ti grehovi utiču na čovekovu dušu, sudbinu i zdravlje – niko ne zna. Dve hiljde godina ljudi preziru Judu koji je izdao Hrista, osuđujuju Jevreje, koju su zahtevali smrtnu kaznu za Hrista.

Zašto ne treba osuđivati ljude? Vratimo se već postavljenom pitanju: kako se odnositi prema Judi? Zašto ga već dve hiljade godina osuđuju, preziru, mrze, vređaju? Jer to protivreči suštini hrišćanstva. Sa judaističke tačke gledišta, čovek koji ne poštuje Zapovesti, mora biti kažnjen i osuđen. To je normalno. Zašto je Hristos učio da čoveka možemo kazniti, ali ne i osuđivati?

Stvar je u sledećem: prema judaizmu čovek je povezan sa Bogom samo teorijiski; između kazne i osuđivanja nema razlike.

Osuđivanje je energetsko uništenje drugog čoveka samo mnogo sporije i dublje. U staroj Indiji, na primer, sveci su proklinjali ljude koji su se nedostojno ponašali, osuđujući na nesreće ne samo čoveka, već i njegove potomke.

Zašto, prema hrišćanskom učenju, ne treba ljude osuđivati? Zato što, ukoliko je čovek spoznao svoje jednistvo sa Bogom, ako se Tvorac razotkrio čoveku, ako su na najdubljem nivou Bog i čovek jedno, onda unutrašnja agresija prema bilo kom čoveku u obliku osuđivanja, istovremeno je i agresija prema Bogu. A agresija prema Bogu se pretvara u samouništenje koje dovodi do bolesti, nesreća, sve do smrti. Znači, ljudi ili treba da prestanu da osuđuju jedan drugog, ili – da bi preživeli – moraju prestati da vide Boga u svetu koji ih okružuje i u svakom čoveku. To jest, da se vrate na pozicije judaizma.

Kako da se odnosimo prema Judi, koga smo navikli da smatramo podlacem i ništakom, koji nesumnjivo zaslužuje osuđivanje i prezir? Postavimo sebi pitanje: kakav je čovek bio Juda, dobar ili loš? Ako ga je Hristos učinio svojim učenikom, naučio ga da leči bolesti i tri godine svuda vodio sa sobom, odgovor se nameće sam po sebi. Zašto je Juda onda izdao svoga Učitelja? Zato što je pogrešan, nesavršen bio njegov pogled na svet. Moralnost, duhovnost i pravednost, to jest najviši nivoi nagona samoočuvanja, bili su mu važniji od ljubavi.

U početku čovek proglašava apsolutnom vrednošću duhovnost, pravednost, ideale. Zatim počinje da obogotvoruje sposobnosti, duhovnu vlast, status, nadomoć nad drugim ljudima. Onda se spušta još niže: postaje mu najvažniji novac, materijalna a ne više duhovna vlast, srećna sudbina, stabilnost, radi kojih je sada spreman da učini svaki zločin. Čovek koji se klanja nagonu samoočuvanja, gubi vrednosti povezane sa tim instinktom; ko se klanja pravednosti, počeće nemoralno da se ponaša; ko se klanja idealima počeće da vara; sve čemu se klanjamo, zaboravivši na Boga, mora biti izgubljeno.

Juda je bio Hristov najpametniji učenik; umeo je da čita i piše, nije bez razloga postavljen za administratora i blagajnika. Postavljajući duhovnost iznad ljubavi, počeo je da potkrada – bio je to zakonomeran proizvod njegovog unutrašnjeg stanja. Nepravilan pogled na svet rađa nepravilne postupke.

A zašto je apostol Petar tri puta nevoljno izdao Hirsta, odričući ga se? Zato što u početku nije mogao da pobedi nagon samoodražanja. Život mu je bio važniji od ljubavi. Tek mnogo godina kasnije, poimajući smisao Hristovog učenje, počeo je da oseća Boga u sebi.

Svi ljudi su u određenoj meri u zabludi, to jest svoje nagone i ubeđenja povezane sa instinktima stavljaju na prvo mesto. Ali samo oni koji se tih zabluda uporno drže, počinju da liče na Judu. Takvi ljudi ne mogu da praštaju, prezir i osuđivanje za njih su sasvim normalni. Oni Božansko ne vide ni u sebi, ni u drgima, i zato ne mogu da se promne, niti druge ljude da vaspitavaju. Spremnost da se bilo ko osuđuje ili prezire, već predstavlja bolest. To dovodi do velikih neprijatnosti, pošto neverovanje u sebe oduzima energiju, a nesreće i bolesti počinju upravo onda kada čovek izgubi tu finu životnu energiju.

Nedavno mi je poznanik postavio pitanje:

  • Znate, neprekidno imam neprijatnosti. Na poslu mi podmeću, partneri me obmanjuju. Svuda niču problemi. U posledenje vreme, nevolje samo sipaju. Sa čim to može biti povezano?
  • Koren vaših problema je uninije, – objasnio sam mu. – Nevera u sebe, nezadovoljstvo sobom. Probajte da pregledate svoj život, pokajte se, pomolite se.

Zatim sam posmatrao šta se na finom planu dešava sa njim. Uninije i nezadovoljstvo sobom postepeno su nestajali. U skladu sa tim, energetika se poboljšavala. Zatim je isplivala uvređenost na žene – to je takođe bio jedan od uzroka smanjene unutrašnje energije. Rekao sam mu to i ponovo posmatrao kako se njegovo unutrašnje stanje realno poboljšalo.

A posle nekoliko meseci desilo se sledeće. Moji poznanici su ga pitali da im nabavi auto. Taj zadatak je lako obavio, a onda su nastali problemi sa carinom. Zato je odlučio da auto proda, a novac vrati kupcima. Prodao ga je, ali samo za polovinu sume koju je za njega dao. Novi vlasnik auta počeo je da ga vuče za nos, a njemu je bilo neprijatno da traži novac, pa je čak bio spreman da dâ sopstvene pare. Neprijatna situacija odužila se tokom mesec dana, i svi su ga, ponovo, smatrali krivcem za sve.

Sedeo sam i razmišljao zašto se upleo, po ko zna koji put, u takvu priču. A onda se sve razjasnilo i postavilo na svoje mesto. On nije umeo da bude oštar, grub. Mek, ljubazan, prijatan čovek. Pametan i brižan. Ljubav je za njega bila samo dobrota, udobnost i beskonfliktnost. Plašio se sukoba, nije hteo da bude grub jer nije želeo da izgubi ljubav. Teško mu je bilo da zamisli da su grubost, oštrina, samostalnost potpuno u skladu sa mekoćom, dobrodušnošću i poverenjem. Mogao je da radi samo u jednom režimu – ili jedno ili drugo. Mekoća i izbegavanje sukoba doveli su ga u zavisnost od ljudi. Varale su ga i povređivale žene, varali su ga i izdavali u biznisu. A kada je počeo da čita moje knjige, ti procesi su se ubrzali i neprijatnosti su sipale, kao iz roga izobilja.

Ako ljubav nije smisao života, čovek će postati plen nagona. Ljubomora i gorodost postaće nesavladive. Ako čovek precenjue sebe, postavlja se na mesto Boga – raste gordost. Ako počne da se klanja drugom čoveku kao bogu – jača ljubomora.

Moj poznanik je bio pod vlašću nagona samoočuvanja, koji se ispoljavao u dva oblika: ili je potčinjavao i „davio“ druge udovoljavajući sebi, ili gušio sebe udovoljavajući drugima. Dobrodušnost tog čoveka je izgledala kao samouništenje, beskonfliktnost, samopotcenjivanje, neverovanje u sebe. Zato je mogao da bude samo izvršilac, zato su ga pratile neprijatnosti.

 

(Odlomak iz knjige S.N. Lazarev – „Dijagnostika karme (druga serija)“ – knjiga 4)

Preveo: Aleksandar Mirković

 

7133788_orig