Ljubav daje osećanje jedinstva. U Božanskom smo apsolutno ujedinjeni. Na suptilnim nivoima smo od početka jedno sa živom i neživom prirodom. A izdižemo se na viši nivo osećanjem apsolutnog jedinstva sa svim živim. Izašli smo iz tačke i vraćamo se u tačku. I što se više razvija individualnost svakog čoveka to više on mora da teži ka kolektivnoj svesti, ka jedinstvu.

Čim individualnost premašuje nivo edinstva počinje raspad ličnosti. Zato je vaspitanje kolektivne svesti kod dece i društva pitanje fizičkog zdravlja i opstanka društva u budućnosti. Čovek koji je bar jednom iskusio osećanje ljubavi, oseća u tom stanju jedinstvo sa celim svetom. U tom momentu čovek oseća da njegovi ciljevi, stremljenja, lične želje i vrednosti mogu postati opasni kada se bore protiv ljubavi i odriču od jedinstva.

Princip jedinstva dozvoljava privlačenje slabih ka jakima. Bez toga je nemoguć razvoj civilizacije. Individualna svest se rađa iz kolektivne svesti. Ravnodušnost je odricanje od ljubavi i od osećanja jedinstva i može se nazvati bolešću.

Postoje dva viđenja kako se ponašati prema čoveku koji strada. Prema istočnom shvatanju to je njegova karma i čovek ju je zaslužio i ne treba mu pomagati. Verovatno zato u Indiji ne daju ništa prosjacima. Prema zapadnom shvatanju koje u značajnom stepenu proističe iz hrišćanstva, treba pomoći onom ko strada i pati. I u jednom i u drugom pogledu ima problema, ali ima i istine. Sažaljevajući i pomažući jedno drugom, ljudi se naglo razvijaju i razmenjuju informacije. Ali ako iznutra sažaljevate nekog tada preuzimate probleme bolesnog na sebe.

Ako su stradanje i neprijatnosti čoveku određeni njegovim pogrešnim pogledom na svet i lošim karakterom, onda što značajniju pomoć dobija lošiji mu postaje karakter i pogrešnija životna filozofija. Istočni pogled oslobađa od unutrašnjeg sažaljenja, potpomaže pojavi izolovanosti i koči razvoj.

Nije slučajno što su se u Indiji pojavile i dugo postojale kaste (staleži). Ti si siromašan, to je tvoja sudbina, prihvati je i ne zavidi bogatom, ne teži da promeniš svoj položaj. Istina uvek leži negde na sredini. Ako se tačnije izrazimo, onda istina nije između dve suprotnosti nego je iznad njih. Ako se pokuša sjediniti istočno i zapadno viđenje, onda će novi pogled ovako izgledati: bolesti, problemi i nesreće su rezultat čovekovog unutrašnjeg stanja, tj. nesavršenstva njegove duše. I treba mu tada pomoći, ali pomoć mora biti pravilna. U prvom redu to mora biti pomoć njegovoj duši, pomoć njegovom karakteru i promeni životne filozofije, a tek na kraju telu.

Da bi se postao ravnodušan treba uništiti ljubav u duši. No često se ravnodušnost javlja kao rezultat povišenog saosećanja i brige za druge. Ako pomažemo, ali ne duši čoveka i njegovoj težnji ka Božanskom, već pomažemo samo radi zadovoljenja ljudskih želja i radi uspeha, tada nam se počinju svetiti za našu pomoć, a sažaljenje se neretko tada pretvara u ravnodušnost.

Zaključak je jednostavan. Da ne bi postali ravnodušni treba umeti u svakom čoveku videti Božanskoi pomagati u prvom redu tom Božanskom. I tada ćemo biti u stanju da vidimo kada je ljudskom telu neophodna pomoć, kada je ona dopustiva, a kada je zabranjena.

Da bi prepoznali Božansko u drugom čoveku treba naučiti prepoznati Božansko u sebi, a za to se ne smemo ni u jednoj životnoj situaciji odreći od ljubavi, obezvređivati je niti pokušati upravljati njom.

S.N.LAZAREV - Šta je ljudska ravnodušnost? Da li je to opasan program i kakvo mesto ona zauzima u Vašem sistemu?

Ljubav daje osećanje jedinstva. U Božanskom smo apsolutno ujedinjeni. Na suptilnim nivoima smo od početka jedno sa živom i neživom prirodom. A izdižemo se na viši nivo osećanjem apsolutnog jedinstva sa svim živim. Izašli smo iz tačke i vraćamo se u tačku. I što se više razvija individualnost svakog čoveka to više on mora da teži ka kolektivnoj svesti, ka jedinstvu. 

Čim individualnost premašuje nivo edinstva počinje raspad ličnosti. Zato je vaspitanje kolektivne svesti kod dece i društva pitanje fizičkog zdravlja i opstanka društva u budućnosti. Čovek koji je bar jednom iskusio osećanje ljubavi, oseća u tom stanju jedinstvo sa celim svetom. U tom momentu čovek oseća da njegovi ciljevi, stremljenja, lične želje i vrednosti mogu postati opasni kada se bore protiv ljubavi i odriču od jedinstva. 

Princip jedinstva dozvoljava privlačenje slabih ka jakima. Bez toga je nemoguć razvoj civilizacije. Individualna svest se rađa iz kolektivne svesti. Ravnodušnost je odricanje od ljubavi i od osećanja jedinstva i može se nazvati bolešću. 

Postoje dva viđenja kako se ponašati prema čoveku koji strada. Prema istočnom shvatanju to je njegova karma i čovek ju je zaslužio i ne treba mu pomagati. Verovatno zato u Indiji ne daju ništa prosjacima. Prema zapadnom shvatanju koje u značajnom stepenu proističe iz hrišćanstva, treba pomoći onom ko strada i pati. I u jednom i u drugom pogledu ima problema, ali ima i istine. Sažaljevajući i pomažući jedno drugom, ljudi se naglo razvijaju i razmenjuju informacije. Ali ako iznutra sažaljevate nekog tada preuzimate probleme bolesnog na sebe. 

Ako su stradanje i neprijatnosti čoveku određeni njegovim pogrešnim pogledom na svet i lošim karakterom, onda što značajniju pomoć dobija lošiji mu postaje karakter i pogrešnija životna filozofija. Istočni pogled oslobađa od unutrašnjeg sažaljenja, potpomaže pojavi izolovanosti i koči razvoj. 

Nije slučajno što su se u Indiji pojavile i dugo postojale kaste (staleži). Ti si siromašan, to je tvoja sudbina, prihvati je i ne zavidi bogatom, ne teži da promeniš svoj položaj. Istina uvek leži negde na sredini. Ako se tačnije izrazimo, onda istina nije između dve suprotnosti nego je iznad njih. Ako se pokuša sjediniti istočno i zapadno viđenje, onda će novi pogled ovako izgledati: bolesti, problemi i nesreće su rezultat čovekovog unutrašnjeg stanja, tj. nesavršenstva njegove duše. I treba mu tada pomoći, ali pomoć mora biti pravilna. U prvom redu to mora biti pomoć njegovoj duši, pomoć njegovom karakteru i promeni životnefilozofije a tek na kraju telu.

Da bi se postao ravnodušan treba uništiti ljubav u duši. No često se ravnodušnost javlja kao rezultat povišenog saosećanja i brige za druge. Ako pomažemo, ali ne duši čoveka i njegovoj težnji ka Božanskom, već pomažemo samo radi zadovoljenja ljudskih želja i radi uspeha, tada nam se počinju svetiti za našu pomoć, a sažaljenje se neretko tada pretvara u ravnodušnost. 

Zaključak je jednostavan. Da ne bi postali ravnodušni treba umeti u svakom čoveku videti Božanskoi pomagati u prvom redu tom Božanskom. I tada ćemo biti u stanju da vidimo kada je ljudskom telu neophodna pomoć, kada je ona dopustiva, a kada je zabranjena. 

Da bi prepoznali Božansko u drugom čoveku treba naučiti prepoznati Božansko u sebi, a za to se ne smemo ni u jednoj životnoj situaciji odreći od ljubavi, obezvređivati je niti pokušati upravljati njom.
  • Zvonko Stojkovski, Nadezda Todorovic, Tosic Milena and 43 others like this.