Pismo: Hvala Vam za sve što radite.

Posle čitanja Vaših knjiga moj život je postao sasvim drugačiji – pretvorio se u košmar. Što više osećam Božansku volju u svemu, što se više trudim da prihvati sve sa ljubavlju, sve mi je gore.

Uvek sam smatrala da ne mogu da prihvatim muža takvim kakav je. Vrlo je grub, surov čovek i razumem da to nije slučajno. Pokušavam da se ne svađam sa njim, no ako učinim nešto što mu nije po volji, ne razgovara sa mnom 2-3 meseca.

Sve prihvatam, iako vrlo teško, i vrlo bolno. A pre dve godine dobila sam takav napad mučnine da sam pomislila: ako ne umrem od ovoga onda ću poludeti. Lekari nisu mogli da mi pomognu, sto lekara – sto dijagnoza – uzroke su videli ili u gastitisu, ili u duodenitisu, ili žuči itd

Jako se trudim da živim s ljubavlju, ali sve mi je gore. Čini mi se da više ništa ne razumem. Znam da nisam anđeo, ali se trudim do suza i svejedno, idem u ukrug.

Još jednom, hvala Vam za sve što radite, hvala Vam što ste nam otvorili oči.

Na kraju krajeva, šta god da čini – Bog za dobro čini.

S.N. LAZAREV: „Nije loš kompliment, – razmišljam. – Život je postao sasvim drugačiji i pretvorio se u košmar…“ Zašto Božanska volja ubija ovu ženu? Muž i žena su duboko u sebi, slični – što znači da je njena tema, pre svega, tema gordosti. On je spolja surov, a ona je surova iznutra. Ta surovost može biti usmerena prema drugim ljudima, ali može se proširiti i na odnos prema samom sebi. Jer samokritičnost je druga strana gordosti.

Uzimam telefon, okrećem broj i čekam odgovor. Vršim trenutnu dijagnostiku na osnovu glasa i vidim prilično lošu sliku: smrt potomaka do osmog kolena. Ili bolje reći: ozbiljne neprijatnosti sa potomcima i program samouništenja sedamnaest puta veći od smrtonostnog nivoa.

Ako je kod autorke prethodnog pisma sve počinjalo od osuđivanja i zahteva prema mužu, u ovom slučaju, prvo što pada u oči je: snažno uninije (objašnjenje dato na kraju teksta), mržnja prema sebi. Verovatno je u porodici bilo samoubistava. Apsolutna ne podnošljivost kraha duhovnog i duševnog nivoa. Kroz potrese fizičkog nivoa žena će nekako proći, ali sve ostale – nikako.

U principu to je logično: savladati mržnju i uvređenost prema drugom čoveku možemo, ali ne mrzeti sebe, ne biti uvređen na sebe – mnogo je teže. Mrzeći sebe žena mrzi Boga, pri čemu je ta emocija mnogo većeg obima nego mržnja prema muškarcima. Mržnja prema sebi, posebno za žene, značajno je opasnija nego bilo kakva uvređenost na svet. Ljudi se mogu štititi od nas, a prema sebi samima smo potpuno otovreni. Eto zašto je obraćanje ove žene Bogu dovodilo samo do pogoršanja situacije.

Uninije muškarce vodi u bolesti, neprjatnosti i smrt, a kod žena ono se prebacuje na decu. Žena ne plaća sama svoje grehe – njeni grehovi se naplaćuju njenim potomcima. Zato svim ženama neprestano ponavljam: „Vama je uninije nedopustivo. Nikada ne zadržavajte u sebi uvređenost. Uvek budite iskrene u svojim osećanjima. Ako vas boli, pričajte o tome. Bol je pokazatelj vaše zavisnosti od ljudske sreće.“

– Pričajte, šta je sa vama – obraćam se ženi.

– Vi znate da sam pre osam godina umalo umrla. Lekari nisu mogli da mi pomognu. Jednostavno, bilo mi je loš – i to je sve…Pošto se medicina pokazala nemoćnom, ćerka mi je donela vašu knjigu. Počela sam da čitam, ali nije mi išlo, pa sam je ostavila. No sledeće jutro, ponovo sam je uzela, i da znate, krenulo je, postalo mi je lakše. A onda se opet sve pogoršalo. Eto, već skoro deset godina meni je ujutro loše – velika slabost, mučnina i, uopšte, užasno stanje. Vaše knjige sam uporno čitala – i osetila realno poboljšanje. No, poslednje dve godine postalo mi je posebno loše – kao da je neko stenu na mene stavio.

– Da li je u vašoj porodici bilo samoubica?

– Bilo je – uzdiše žena. – Brat moje majke se obesio. Uopšte, sva braća i sestre moje majke umrli su pre vremena.

– A da li znate zašto vam je loše ujutro?

– Ne znam, – odgovara žena, – to niko nije mogao da mi objasni.

– Ponovo pročitajte Jevanđelje, – tamo se nalazi priča o opsednutom čoveku koga Hristovi učenici nisu uspeli da izleče. Obratite pažnju, vrlo važan momenat: čovek, obrativši se za pomoć Isusu, kaže da njegov sin dobija napade u vreme maladog meseca. Zašto? Zato što tada počinje priliv fine energije. Što je suptilnija, energija je snažnija. A đavolizam je klanjanje energiji, duhovnoj i fizičkog snazi, nauštrb ljubavi.

Šta je to gordost? To je gubitak ljubavi i jedinstva radi zaštićenosti, snage, nadmoći nad drugima. Stvar je u tome, da u vašoj porodici postoji ogromna gordosti koja se ne realizuje preko potčinjavanja drugih ljudi, već se ispoljava kroz mržnju prema sebi.

Setite se šta znači jedno od imena đavola – Lucifer? „Jutarnji“ „svetleći“. Kada ujutro počne dotok fine energije, koji maksimu dostiže oko 11-12 sati, kod vas se pojačava gordost, koja se brzo pretvara u program samouništenja. Da ne bi umrli, potrebno je da, dok se nivo energije podiže, ne osetite radost, već nelagodnost. Dobijamo dijalektičku sliku: u vama raste energija, snaga i agresivnost, a spolja jača slabost, mučnina i počinjete loše da se osećate. To je menhanizam spasenja, a vi ga posmatrate kao bolest i pokušavate da se sa njim borite – zato vam medicina ne pomaže, zato lekari samo konstatuju svoju nemoć. Izlečiti vas od jutarnje slabosti, znači odvesti vas u smrt: može biti neka maligna bolest, ili povreda, ili smrt bez vidljivih uzroka.

Za početak potrebno je da shvatite da ste vi ljubav. Misliti loše o sebi, osuđivati sebe, biti uvređen na sebe ili svoju sudbinu – prosto je nedopustivo. Bog ne daje iskušenja koja ne možemo da podnesemo. Naučite da se radujete svojoj jutarnjoj muci kao spasenju. Naučite da u tome vidite Božiju volju i sačuvate ljubav. Preusmerite se sa interesa tela na interese duše – jer uvek kada telo strada duši je lakše.

Kada naučite da ne ubijate sebe, učite da praštate drugima. Čoveka možemo kazniti, treba ga vaspitavati i uvek ga treba voleti. Unutrašnje opraštanje ne isključuje spoljašnje kažnjavanje, posebno ako čovek neće da se menja.

Na kraju krajeva, pogledajte sa strane svoje probleme. Vaša kćer je živa. Imate ruke i noge, nemate tumor. Niste paralizovani, ne mokrite u krevet. Prosto vam je loše. To je dobro!

Prestanite da ubijate Boga u sebi, prestanite da na bol reagujete uninijem ili mržnjom, naučite da sačuvate ljubav i radost kada vam je teško. Ako stalno u svemu budete videli Božansku volju, krenuće vam nabolje. Pogrešili ste zato što ste, pokušavajući da prevladate mržnju i osuđivanje prema drugima, zaboravili na mržnju koju imate prema sebi. Treba voleti i sebe, i prema sebi se odnositi kao prema detetu.

Nedavno sam, igrajući bilijar, ulovio sebe u zanimljivom razmišljanju. Kada kuglu lako ubacim, to posmatramo kao nešto što se podrazumeva. A kada ne uspem, počinjem da se prekorevam i rugam sebi. Na taj način dobijamo, da sam se tokom nekoliko časova podsmevao sebi i prezirao se. A onda se čudim, zašto sam posle zanimljive partije bilijara došao kući malaksao i razbijen. I sve to jer sam privlačnu igru pretvorio u samouništenje.

Shvativši ovo, promenio sam taktiku – prestao sam da se sebi podsmevam kad izgubim. Počeo sam da govorim: „Ništa strašno se nije desilo, sledeći put ćeš biti bolji“. A kada sam ubacivao pobedničku kulu hvalio sam sebe: „Odlično, to je bilo sjajno!.“

Upravo tada, u sali za bilijar, shvato sam zašto nepravilno vaspitavamo decu. U suštini mi ih grdimo za greške, a za dobro ponašanje ne hvalimo. Stvar je u tome, što odnos prema sebi prenosimo na decu. Dakle, potrebno je starati se o sebi, treba sebe hvaliti, sebe treba vaspitavati i podržavati. Jer naše ljudsko „ja“ kratko živi i potrebna mu je pomoć i staranje.

Razgovarajući sa ženom, posmatram kako se na finom planu, njeno stanje brzo popravlja. Kada su prioriteti pravilno postavljeni, energija teče u potrebnom smeru, i u duši odmah postaje lakše. Još jedan problem je rešen. Pozdravljam se i spuštam slušalicu.

S.N. Lazarev – „Dijagnostika karme (druga serija)“ , odlomak iz pete knjige

Preveo: A.M.

* uninije – staroslovenski izraz koji i etimološki i po zvučnosti najbolje izražava smisao izvorne grčke reči. To je, naime, neka vrsta bezvoljnosti, čamotinje, klonulosti, umora, tromosti i mrzovlje duha, pri čemu se duša pasivno prepušta jednoj sivoj, sumornoj bezvoljnosti; takvo stanje duše, u kojem je paralisana svaka voljna delatnost; bežanje od pravog, ozbiljnog života, koji traži savlađivanje onoga što nam je neprijatno, dakle, aktivnu duhovnu borbu sa preprekama na puta ka ostvarenju ličnog duhovnog ideala.