Priroda onoga što nazivamo svešću, osećanjima i emocijama je – polje. Ovde na snagu stupa dijalektika: postoje slojevi svesti i osećanja, koji zavise od tela. I obrnuto – postoje oni nivoi svesti osećanja i emocija (nesvesni) koje upravljaju telom, zdravljem i sudbinom čoveka, a samim tim i njegovom budućnošću. S.N Lazarev ih naziva ultradubinskim emocijama. Deformacija ultradubinskih emocija, kao i agresivnih – mržnje, ljutnje ili uninija – mogu dovesti do bolesti i životnih udaraca, mogu uništiti čovekovu budućnost. Na taj način se ispostavlja da se u osnovi bolesti i nesreća nalaze upravo te ultradubinske emocije i osećanja, odnosno, da je duša je primarna u odnosu na um i telo.

Zatim se dogodilo još jedno otkriće: lečeći decu koja su obolela od najrazličitijih bolesti, S.N. Lazarev je ustanovio da su deformacije u detetovom polju zapravo deformacije koje su detetu prešle iz polja majke. Došao je do zaključka da se ultradubinske emocije mogu prenositi naslednim putem, da osećanja majke utiču na karakter i sudbinu deteta. Uglavnom, agresivna osećanja majke pre začeća ili tokom trudnoće dovode do najrazličitijih bolesti kod deteta. Ako je majka radila na tome da promeni odnos prema prošlosti, – i kod deteta je dolazilo do promene karaktera, bolesti su prolazile i menjala mu se sudbina.

Vodeći stotine i hiljade pacijenata, S.N. Lazarev je uočio da svi ljudi nisu svesni svojih mnogobrojnih emocija, dok ih on istovremeno jasno vidi. Vremenom je došao do zaključka da ona osećanja, kojih čovek nije svestan, nastaju u njegovoj podsvesti, odnosno da se osnovne emocije koje upravljaju zdravljem, karakterom i čovekovom sudbinom nalaze u podsvesti. Međutim, one u podsvesti, kako se ispostavilo, ne zastarevaju: svest zaboravlja, a podsvest precizno pamti sva naša osećanja, i pritom, ne samo od trenutka našeg rođenja, već i tokom trudnoće, pa čak i iz prošlih života.