Ne možemo prihvatiti sebe ako prihvatamo samo one osobine kod sebe koje vrednujemo i volimo, dok druge osuđujemo i zbog kojih se okrivljujemo.
Ne možemo voleti sebe dok sebi ne dopustimo da budemo takvi kakvi jesmo i dok se ne prihvatimo u celosti, takvi kakvi smo.
Ne možemo voleti drugog dok mu ne dopustimo da bude ono što on jeste, kakav jeste, da oseća kako oseća, da misli kako misli, ne možemo ga voleti dok ga ne prihvatimo.

Svaki put kada smo nezadovoljni drugim, kada se ljutimo, kada smo povređeni, mi zapravo ne dopuštamo – već želimo da taj neko bude po meri našeg srca, a ne svog sopstvenog, da oseća, da misli i čini kako bismo mi želeli i kako je po našoj volji, a ne njegovoj.

Naravno, ako nas nečije ponašanje ugrožava, žalosti, izaziva negativne emocije, u mogućnosti smo da odemo, da zauzmemo svoja nova ponašanja, da se prilagodimo. Ali uvek sa svešću da nismo pozvani da menjamo druge i ne protivimo njihovoj volji.

Postoji velika razlika između tolerancije i dopuštanja:
Dopuštanje i tolerisanje su dve potpuno različite stvari. Kada tolerišemo – osećamo negativnu emociju. kada dopuštamo – ne osećamo negativnu emociju. To odsustvo negatvne emocije predstavlja slobodu.
Ako drugima dopuštate da budu ono što jesu ili se ponašaju onako kako žele, a pri tom osećate negodovanje, odbojnost, strah ili sažaljenje, vi ne činite gest ljubavi ni prema sebi ni prema drugima.
Tolerisati nečije ponašanje sa takvim osećanjima i na taj način stvara lažni osećaj superiornosti, ispravnosti, razumnosti, pa čak i dobrote. Takva vrsta popustljivosti ne vodi sjedinjavanju, već razdvajanju srca. Čini da se osećate boljima od onih kojima tolerišete. Možda će to pospešiti vaša očekivanja prema njima. Možda treba da vam odaju priznanje, uzvrate nečim, budu zahvalni ili jednostavno da uvide vaše vrline? Možda će vam jednoga dana jednostavno „pući“ film i iz vas će pokuljati nagomilani bes i nezadovoljstvo svim onim što ste u prošlosti tolerisali, pa ćete glasno uzviknuti: „Neću više to da trpim! Dokle ja treba da tolerišem ovakvo ponašanje?!“

Sa druge strane, drugi vašu tolernciju mogu doživeti kao vrlinu, jer njima odgovara to što im tolerišete. Ali toleancija nije vrlina u odnosu na vas, jer vas održava u stanju negativne emocije. A negativna emocija privući će još sebi sličnih. I pitanje je vremena kada ćete izgubiti volju i strpljenje.
Kada ste svesni da su stvari onakve kakve jesu, kada se bavite sobom, a ne drugima, kada manjate sebe, a ne svet, kada mislite srcem umesto umom, kada čuvate mir u duši i širite ga oko sebe, tada činite ono što Ljubav čini: dopuštate!

Uvek kada se osećamo tako da smo u skladu sa samim sobom, sa životom kojim živimo, sa situacijom u kojoj se nalazimo, imamo prijatne emocije.
Stoga je veoma lako odrediti kada smo u stanju nesklada i izabrati da upotrebimo neku od tehnika dopuštanja i prihvatanja, osluškujući šta nam naše unutrašnje biće saopštava.

To je Pol Makartni rekao na najjednostavniji način: Let it be!
Pusti neka bude!
Sve što jeste i treba da bude!
Sve što postoji, postoji iz nekog razloga koji nam ne mora uvek biti ni vidljiv ni razumljiv!

DOG