aaa
Svima nam je, manje-više, poznata činjenica da čovečanstvo danas, uprkos ubrzanom napretku u tehnologiji i industriji, još uvek pati od dugog niza izlečivih i „neizlečivih“ bolesti i poremećaja. Nažalost, napredak u medicini nije poboljšao zdravstveno stanje ljudi na kojima se moderna medicina primjenjuje, dok se broj novih bolesti svake godine povećava. Iako je većina ljudi ponosna na to da smo danas napredniji nego u srednjem veku ili pre hiljadu godina, simptomi današnje civilizacije nisu baš ohrabrujući.

Analizom naučnog rada koji stoji iza određene grane medicine možemo doći do zaključka kako ta nauka ne poznaje pravi uzrok ni jedne bolesti koju tretira i za koju preporučuje svoje lekove.
Kao primer možemo navesti bilo koju bolest. Upitajte svoga doktora koji je uzrok neke bolesti ili poremećaja. On vam može odgovoriti da je uzrok, na primer, poremećaj neke žlezde. Ako nastavite s traženjem osnovnog uzroka bolesti pitajući: „A šta je uzrok poremećaja te žlezde?“, i tako dalje, vrlo brzo ćete doći do „zida“, gde će se, kao izgovor neznanju, ponuditi nekoliko mogućih pretpostavki i uzroka, ali pravi uzrok nije jasno poznat.

Dakle, vidljivo je da savremenoj medicini nije poznat osnovni uzrok bolesti i poremećaja, već se fokusira isključivo na vidljive i merljive simptome koji se pokušavaju ublažiti ili ukloniti. Moderna je medicina je svesna svoje urođene mane, tj. zavisnosti o nesavršenim sposobnostima čoveka i njegovih čula da pronađe uzrok. Svako novo otkriće se bazira na pređašnjim nesavršenstvima i greškama i takvom metodom napretka jedino je moguće praviti nove greške, dok osnovni uzrok ostaje skriven i dalje nepoznat. Uzrok tome je nepoznavanje neke bolje metode, usled čega ljudi prihvataju ono rešenje koje je trenutno dostupno i koje ne zahteva da se menjamo.

Ali kad uzmemo u obzir vidljivo stanje zdravlja današnje populacije, fizičko i psihičko, rezultati primene moderne medicine nisu baš impresivni. Da bismo shvatili na koji način izlečiti bolest ili rešiti problem, potrebno je znati pravi uzrok. U protivnom, metoda izlečenja primeniće se samo na sekundarne simptome i do pravog i istinskog izlečenja ne može ni doći. Simptomi se mogu povući s jednog dela tela, ali će se pojaviti na nekom drugom delu i napraviti neke druge probleme. Ruski lekar S.N.Lazarev, Slovenac Marjan Ogorevc su primenom metode „Karmičke dijagnostike“ analizirali uzrok raznih bolesti i problema, kao i metode za njihovo uspešno uklanjanje i spečavanje. Primenom logike ovog znanja i ove tehnike moguće je steći maksimalnu dobrobit za sebe i osobe pored vas. U našoj zemlji postoji nekoliko sertifikovanih bio-terapeuta, svršenih polaznika škole Marjana Ogorevca, škole Karmičke dijagnostike, koji primenom ove metode i čitanja biopolja, uz učenja tradicionalnih medicina (kineska, indijska…), fokusiranjem na energiju i na podsvesno, dolaze do uzroka problema, koji su nekad tako duboko, možda čak i u prethodnim životima.
Um – svesni i podsvesni

Iz tradicionalne kineske i indijske medicine saznajemo da je uzrok 99% bolesti tela upravo naš vlastiti um, a ne hemijski ili neki drugi poremećaji unutar tela. Vedski spisi opisuju um i razlikuju dva osnovna dela: svesni i podsvesni um.

Svesni um prepoznajemo po tri simptoma: misli (vizije), osećaji (emocije) i želje (fokusne tačke). Podsvesni um ne prepoznajemo tako lako jer ga nismo svesni. Njegovi simptomi nisu uočljivi kao što je to kod svesnog uma. Međutim, simptome podsvesnog uma možemo prepoznati zahvaljujući iskustvima koja su izvan naše svesne kontrole.

Na primer, ako vidimo konopac u travi, a pomislimo da je zmija, naše će telo automatski reagovati na taj podsticaj koji je došao od uma. Osetićemo hemijske reakcije i prepoznati ih kao strah, paniku, nelagodnost i sl. Kada bismo imali kontrolu nad svojim podsvesnim umom, onda bismo mogli i zaustaviti nastanak tih automatskih emocija i hemijskih reakcija. Dakle, kada vidimo da reagujemo automatski i bez kontrole, možemo zaključiti da je to bila aktivnost podsvesnog uma (u daljnem tekstu „PU“).

Uticaj PU-a ne ogleda se samo u kriznim situacijama koje se tiču našeg ličnog preživljavanja, već se odražava i na ostatak naših svesnih aktivnosti u svakodnevnom životu. Tako će se delovanje PU-a odraziti na naš privatni, društveni, bračni i poslovni život. PU djeluje samo onda kada postoji potreba za time, a potrebu stvara naš svesni um i situacije u kojima se nalazi. Glavna funkcija PU-a je skladištenje i izbacivanje viška emotivnih impresija koje doživljavamo kroz život. Oni emotivni utisci koji su previše kompleksni za svestan doživljaj osobe, prebacuju se i skladište u PU-u.
Emotivni utisci postaju jako složeni i konfliktni kada je intelekt osobe koja doživljava te utiske nedovoljno sazreo za to iskustvo. Na primer: dete predškolskog uzrasta ne bi pravilno razumelo seksualni odnos odraslih osoba i stoga je to iskustvo nepotrebno i štetno za dete, jer razvija kompleks unutar dečijeg uma.

Kad su životne impresije nepodobne za svesni um deteta, PU ih preuzima i skladišti u obliku podsvesne memorije. U većini slučajeva, današnja deca su izložena preterano negativnim emotivnim impresijama koje dolaze od roditelja i bliže okoline. Već u tim ranijim godinama razvije se odnos između svesnog uma i PU-a koji se zasniva na zaštiti, gdje PU nauči da štiti svesni um od strvari za koje je naučio da su preterane. Vremenom se PU „navikne“ da štiti svesni um i ta navika postaje deo našeg lažnog ili programiranog identiteta.