Za većinu uzroka negativnih programa u podsvesti smo odgovorni mi sami, jer su nastali uglavnom kao posledica nepravilnog delovanja u mislima, rečima i delima. Većina nas nije ni svesna svog lošeg delovanja i boji se toga da se suoči sa činjenicom da smo mi ti koji smo na bilo koji način izazvali problem, povredili ili uvredili nekoga neprimerenim ponašanjem ili samo rečju, pomislili nekome nešto loše itd. Smatramo da smo nesposobni za to da priznamo iz nekog razloga ili da ćemo tim činom možda pogaziti svoj svoj ponos! Udobnije nam je da to potisnemo ili okrivimo nekog drugog za posledice. Strah je nekada pozitivna pojava, ali u ovom slučaju je parališuća i negativna, jer nam može naneti mnogo toga lošeg, OMESTI NAS U NAŠEM RASTU I RAZVOJU.

Osim straha da se suočimo sa najmračnijim delovima naše ličnosti, ono što nas blokira je nedovoljno znanja o tome kako funkcioniše duhovni svet, kao i nedovoljno razvijena svest o tome da smo svi jedno, da utičemo neverovatno mnogo jedni na druge i da nesumnjivo su fizički i duhovni aspekt čoveka tesno povezani. Bolest i ostali problemi uvek najpre nastaju u umu da bi se nevidljivim mehanizmima, a našim dugotrajnim lošim delovanjem, prenela na fizicko telo i upšte na kvalitet života.

Prvo što treba da znamo, ako razmišljamo o tome da „poradimo“ na svom životu, na blokadama koje nam „drže zaključanu“ energiju koja nam je neophodna za normalan život bez bolesti, na međuljudskim odnosima koji su nam važni i ostalim nerešenim problemima jeste to da shvatimo da smo za to kako živimo svoj život, odgovorni mi sami. Nismo krivi, ali smo odgovorni! Jako je važno shvatiti da smo uvek s nekim razlogom reagovali na određenu situaciju, da je to najbolje kako smo mogli i znali u tom trenutku. Kada prihvatimo ovu činjenicu, kao i činjenicu da nam je to koristilo za razvoj našeg duha i duše, da su to dragocene lekcije kojima nas je život učio, tada nećemo osećati krivicu i strah. Tada ćemo biti spremni da konačno uzmemo svoj život u svoje ruke, napravimo promene i živimo onako kako zaslužujemo.

Oni koji to dožive kao osećaj krivice, većinom se zatvaraju u sebe, postanu samodestruktivni i teško se izvuku iz takve situacije. Ukoliko to pak shvatimo kao odgovornost, svesni smo da određenu grešku možemo popraviti. Većinom se radi o neznanju ili čak naivnosti. Kada, na primer, nekima kažete kako im je dete bolesno zbog njihove agresije prema sebi i drugima, to ubrzo promene u osećaj krivice ili teško prihvate takvu činjenicu.

Otac astmatičnog deteta teško je prihvatio činjenicu da je uzrok za detetovu bolest njegova agresija prema majci deteta, njegova uzvišenost i njegovo uverenje da je najbolji i savršen, te da će se za ozdravljenje deteta morati i sam promeniti. Njegova je prva reakcija bila: „Dakle, mene optužujete za bolest mog deteta, to ne prihvatam!“ Ovo je tipična reakcija na ovakvu informaciju. Na sreću, roditelji su za svoju decu spremni napraviti sve, više nego što bi napravili za sebe.

Deca svojim delovanjem blokiraju negativno delovanje svojih roditelja i mnogo pomažu njihovoj promeni. Uzrečica da „možemo učiti od svoje dece“ i „ deca su naši najveći učitelji“ ovde se potvrđuje.

Postoji više uzroka za nastanak štetnih programa koje sami ostvarujemo, pa smo za njih i odgovorni. Pisaćemo o jednom uzroku koji je jedan od najsnažnijih „prekršaja“ koje možemo napraviti u svom životu. A to je ODRICANJE OD LJUBAVI.

Duhovnici sa Havaju kažu, da voleti znači dopustiti nesmetan protok energije. To izjednačavamo sa potpunim prihvatanjem svega što nam se dogadja (i dobro i loše) i sa dozvolljavanjem da se dogodi ono što se mora dogoditi. Ukoliko nikako ne možemo prihvatiti prirodan tok, stvaramo pogodno tlo za nepravilnu reakciju okruženja i delovanje u suprotnosti sa prirodnim tokom.

Istraživanja u Karmičkoj dijagnostici ukazuju na to da dete, pre nego što se rodi, stvaralački sarađuje sa svojim okruženjem i da u tom razdoblju na njegovo duhovno i telesno zdravlje najsnažnije deluje duhovnost i etika majke. Glavne nasledne informacije se ne prenose samo genima, već i putem biopolja. Budući da je majka preko biopolja čvrsto povezana sa detetovim biopoljem, njene misli i osećaji aktivno utiču na dete. Ukoliko izmedju roditelja vlada mržnja, to je za dete veoma pogubno. Negativna struktura biopolja majke određuje buduće nesreće njene dece. Ukoliko žena u nekom trenutku odluči da neće imati dece i taj program vremenom učvrsti, kroz nekoliko godina može roditi teško bolesno dete, da pri tom ni ne sluti da je ona upravo pripomogla da se to dogodi. Isto se može dogoditi kada muž uvredi ženu, a ona izjavi: „Ne želim imati tvoje dete“!

I otac, naravno deluje na zdravlje i sudbinu deteta, ali u manjoj meri. Tako da pre i za vreme trudnoće, majka svojom ljutnjom i agresijom prema detetovom ocu mnogo destruktivnije utiče na detetovo zdravlje nego otac. Majka je za vreme trudnoće mnogo povezanija sa detetom nego otac. S obzirom da je za vreme trudnoće povezanost majke s višim nivoima postojanja veća, delovanje njenih misli i sećanja je znatno jače. Majka svojom energijom podupire i omogućava skladan detetov razvoj. Nivo njene energije je neposredno povezana sa stepenom njene bezuslovne ljubavi prema Božanskom, sebi i prema partneru.

Kada se rodi dete suprotnog pola od onoga koji smo mi želeli( što se često događa) u podsvesti deteta može doći do agresije prema roditeljima i prema sebi (jer će osetiti da je neželjeno).

Ukoliko, na primer, otac istraje u tome da majka pobaci, a ona to prihvati, utoliko se uključuje snažan program uništenja, koji se prenosi i na potomke. Drugim rečima, pomisao ili namera uništiti budući život, vrlo je jak prekršaj viših zakona koji plaćamo svojim i detetovim zdravljem, i pogoršanjem vlastite sudbine.

Uništavanje života, ljubavi, je direktan napad na Božansko, a to se zaustavlja blokiranjem onoga koji to čini bolestima, lošom sudbinom ili smrću. Na taj način se duša uči i vaspitava da ide ispravnim putem ka svom savršenstvu.
Sve ovo je u cilju održavanja LJUBAVI iz koje je sve nastalo.

Uvek imajmo na umu da ljubav, u svakom trenutku, šta god mislili, radili, treba da nam bude iznad svega. Ona je sama sebi cilj i bez nje, ni mi ne bismo postojali. Čuvanjem ljubavi u duši, ma šta se događalo, doprinosimo mnogo, kako sebi, tako i našima najbližima i svemu ikad stvorenom.

 

Magia-Grab-and-Lock_large