Tokom celog mog detinjstva roditelji su držali velike puzle* na posebnom stolu u dnevnoj sobi. Moj otac, koji je sve to započeo, uvek je sakrivao poklopac kutije. Zamisao je bila da složimo sliku, a da je prethodno nismo videli. Različiti članovi porodice i prijatelji koji su dolazili kod nas pomagali su u slaganju, ponekad čak i samo po nekoliko minuta, da bi nakon nekoliko nedelja stotine ili hiljade „puzlića“ pronašlo svoje pravo mesto.Tokom godina, složili smo na desetine takvih puzli. Na kraju sam postala prilično dobra u tome, pa sam čak osećala posebno zadovoljstvo kada bih prva shvatila gde treba staviti određeni puzlić ili kako spojiti dve grupe složenih puzli. Posebno sam volela kada bi se otkrio „ključ“ nekog uzorka i kada bih videla šta se na tom mestu sve vreme krilo.Sto za slaganje puzla moj je otac za rođendan poklonio mami. Još uvek vidim kako ga sastavlja i ushićen vadi iz kutije komadiće prvih puzli i stavlja ih na sto. Imala sam tri ili četiri godine i nisam shvatala radost moje majke. Tu mi igru nisu objasnili, uvereni kako sam previše mala da bih učestvovala. Ali već sam tada želela da sa njima slažem slike.

Sama u dnevnoj sobi, rano ujutro, popela sam se na stolicu i raširila stotine nesloženih puzlića po stolu. Bili su maleni: neki raznobojni, a drugi tamni i sivi. Tamni su mi delovali poput pauka i buba, ružni i pomalo zastrašujući. U meni su budili nelagodu. Skupivši njih nekoliko, sišla sam sa stolice i sakrila ih ispod jastuka sofe. Tokom nekoliko nedelja, kad god bih bila sama u sobi, popela bih se na stolicu, uzela još nekoliko tamnih komadića i dodala ih u zbirku ispod jastuka.

Zato je porodici trebalo puno vremena da dovrši ovu sliku. Frustrirana, moja je majka na kraju izbrojila puzliće i shvatila da ih nedostaje više od stotinu. Upitala me jesam li ih videla. Rekla sam joj tada šta sam uradila sa komadićima koji mi se nisu sviđali, a ona ih je pronašla i složila sliku. Sećam se da sam je posmatrala dok je to radila. Kako je na mesto stavljala jedan tamni puzlić za drugim, polako se pokazivala slika, a ja sam ostala bez reči. Nisam imala pojma da ćemo na kraju dobiti sliku. Zaista je bila lepa – spokojan prizor napuštene plaže. Bez komadića koje sam sakrila, slika nije imala smisla.

Možda je preduslov za USPEH da igru volimo bezuslovno. Život nam daje sve puzliće. Kad sam prihvatala određene delove života i odbacivala, ili zanemarivala ostatak, mogla sam videti tek delić svog života: u isto vreme sreću zbog uspeha ili vreme slavlja, ili tugu i bol gubitka ili neuspeha koje sam svim silama pokušavala zaboraviti. Ali poput tamnih puzlića, ti tužniji događaji, ma koliko bili bolni, pokazali su se kao deo nečeg puno većeg, što bez njih nije bilo potpuno. Uvid u celinu sastavljenu od delića nečega što je sakriveno, zahteva da svaki pojedinačni deo prihvatimo kao deo celine, kao dar.

Mi uvek slažemo puzle, a da nismo unapred svesni slike koju ćemo dobiti.

Rachel Naomi Remen

*Puzzle – slike odštampane na kartonu, isečene na stotine ili hiljade malih delova, koje treba složiti u celinu

Фотографија: ŽIVOT JE SLIKA  :)</p><br />
<p>Tokom celog mog detinjstva roditelji su držali velike puzle* na posebnom stolu u dnevnoj sobi. Moj otac, koji je sve to započeo, uvek je sakrivao poklopac kutije. Zamisao je bila da složimo sliku, a da je prethodno nismo videli. Različiti članovi porodice i prijatelji koji su dolazili kod nas pomagali su u slaganju, ponekad čak i samo po nekoliko minuta, da bi nakon nekoliko nedelja stotine ili hiljade „puzlića“ pronašlo svoje pravo mesto.</p><br />
<p>Tokom godina, složili smo na desetine takvih puzli. Na kraju sam postala prilično dobra u tome, pa sam čak osećala posebno zadovoljstvo kada bih prva shvatila gde treba staviti određeni puzlić ili kako spojiti dve grupe složenih puzli. Posebno sam volela kada bi se otkrio „ključ“ nekog uzorka i kada bih videla šta se na tom mestu sve vreme krilo.</p><br />
<p>Sto za slaganje puzla moj je otac za rođendan poklonio mami. Još uvek vidim kako ga sastavlja i ushićen vadi iz kutije komadiće prvih puzli i stavlja ih na sto. Imala sam tri ili četiri godine i nisam shvatala radost moje majke. Tu mi igru nisu objasnili, uvereni kako sam previše mala da bih učestvovala. Ali već sam tada želela da sa njima slažem slike.</p><br />
<p>Sama u dnevnoj sobi, rano ujutro, popela sam se na stolicu i raširila stotine nesloženih puzlića po stolu. Bili su maleni: neki raznobojni, a drugi tamni i sivi. Tamni su mi delovali poput pauka i buba, ružni i pomalo zastrašujući. U meni su budili nelagodu. Skupivši njih nekoliko, sišla sam sa stolice i sakrila ih ispod jastuka sofe. Tokom nekoliko nedelja, kad god bih bila sama u sobi, popela bih se na stolicu, uzela još nekoliko tamnih komadića i dodala ih u zbirku ispod jastuka.</p><br />
<p>Zato je porodici trebalo puno vremena da dovrši ovu sliku. Frustrirana, moja je majka na kraju izbrojila puzliće i shvatila da ih nedostaje više od stotinu. Upitala me jesam li ih videla. Rekla sam joj tada šta sam uradila sa komadićima koji mi se nisu sviđali, a ona ih je pronašla i složila sliku. Sećam se da sam je posmatrala dok je to radila. Kako je na mesto stavljala jedan tamni puzlić za drugim, polako se pokazivala slika, a ja sam ostala bez reči. Nisam imala pojma da ćemo na kraju dobiti sliku. Zaista je bila lepa - spokojan prizor napuštene plaže. Bez komadića koje sam sakrila, slika nije imala smisla.</p><br />
<p>Možda je preduslov za USPEH da igru volimo bezuslovno. Život nam daje sve puzliće. Kad sam prihvatala određene delove života i odbacivala, ili zanemarivala ostatak, mogla sam videti tek delić svog života: u isto vreme sreću zbog uspeha ili vreme slavlja, ili tugu i bol gubitka ili neuspeha koje sam svim silama pokušavala zaboraviti. Ali poput tamnih puzlića, ti tužniji događaji, ma koliko bili bolni, pokazali su se kao deo nečeg puno većeg, što bez njih nije bilo potpuno. Uvid u celinu sastavljenu od delića nečega što je sakriveno, zahteva da svaki pojedinačni deo prihvatimo kao deo celine, kao dar.</p><br />
<p>Mi uvek slažemo puzle, a da nismo unapred svesni slike koju ćemo dobiti.</p><br />
<p>Rachel Naomi Remen</p><br />
<p>*Puzzle - slike odštampane na kartonu, isečene na stotine ili hiljade malih delova, koje treba složiti u celinu